ПАЛАЛИЋ ЗА ПОЛИТИКУ: ИЗБОРИ ЗА ПРЕДСЕДНИКА ИТАЛИЈЕ И ЈЕДНА КУЛТУРА УСТАВНОСТИ

Изјава Јована Палалића, народног посланика у Народној скупштини Републике Србије, генералног секретара Спрске народне партије  и председника парламентарне групе пријатељства Србије и Италије

Избори за председника Италије обично не побуђују велику пажњу. Сама чињеница да га не бирају грађани, већ се његов избор врши у Парламенту, аутоматски га је сврставала у ред оних шефова држава чије су уставне моћи мале, а утицај ограничен на протоколарне обавезе ван праве политике.

Није било занимљиво превише се удубљивати у избор још једне “енглеске краљице “ у Републици.

Тако је и сада уочи почетка изборног процеса 24. јануара 2022. године.

Пажњу привлаче само велики обрти у променама Влада у тој земљи, који су чешћи него било где у Европи, и остављају са стране фокуса јавности један веома занимљив уставни систем у којем улога председника Републике није ни мало безначајна, иако га бирају посланици и председници региона, а не директно грађани.

Ми имамо уврежено мишљење (које је по нама погрешно), да политички систем Италије одликује изразита нестабилност.

То је тако само на први поглед, и ако се искључиво посматра динамика промена Влада, што смо горе већ поменули као особеност унутрашње политике Италије.

Али, иако је променила већ три Владе у овом мандату Парламента, ова земља није имала ванредне изборе.

Италија не памти када је имала ванредне изборе, а последњи пад Владе услед изгласавања неповерења у Парламенту је био 2011. године.

Владе су падале не због тога што су обаране у Парламенту, већ због унутрашњих сукоба јер су састављане од широких коалиција различитих идеолошко супротстављених партија које су гурале сопствене и међусобно супростављене политике.

Мењане су Владе, али су Парламент и председник Републике имали пуне мандате.

За последња три сазива Парламента било је чак осам Влада и седам премијера.

Правосудни систем функционише као самосталан, чврст и независан, као и све регионалне и локалне власти.

И поред општег мишљења да италијански политички систем одликује хронична нестабилност, дубљим увидом у његово функционисање уочава се постојање једне стабилне државе и функционалне демократије.

Свакако један од разлога за ову стабилност јесте уставни али и друштвени положај председника италијанске Републике.

Може се слободно рећи да је он председник са највећим уставним овлашћењима од свих председника који се бирају у Парламенту, а свакако да има јачи положај и од многих оних које грађани директно бирају на изборима.

Творци италијанског Устава, јасно сагледавајући динамику политичких процеса у земљи и желећи да избегну могућност појављивања новог ауторитарног шефа Владе какав је био Мусолини, предвидели су једног председника Републике као истинског гаранта стабилног функционисања уставног система чије се надлежности протежу на све сегменте државне организације, а опет без легитимитета на директним изборима.

Па и сам начин његовог избора, који у чак три круга гласања захтева двотрећинску већину указује на потребу општег договора и опште сагласности.

Посебно привлачи пажњу и то што су многи председници, иако бирани после низа кругова гласања, и једног маратона који је доводио нацију до ивице живаца, били у свом раду општеприхваћени, а њихов ауторитет неупитан.

Нама свима познати Сандро Пертини, који је онако живо славио освајање светског фудбалског првенства 1982. године у Шпанији, изабран је тек у шеснаестом кругу гласања.

То јест, ко год и како год  да је био изабран, пре свега се поштовао његов уставни положај, његове надлежности и одлучујућа улога у стабилизацији политичких криза након, пре свега, потреса унутар Влада.

Осим стручне јавности, мало се зна да Владу Италије именује председник Републике, и да пред њим цела Влада полаже заклетву и почиње да функционише, и то пре добијене подршке у Парламенту.

Чак може и да одбије предлог за министра који предложи мандатар.

Председник Републике једини може распустити националне и регионалне парламенте, чиме се вежу руке владама да кад год пожеле иду на изборе и стварају додатне потресе у функционисању државе.

Због тога, када премијер или председник региона желе да распусте парламенте, на сцену ступа шеф државе Италије да својим уставним ауторитетом повеже покидане конце сарадње у Парламенту и доведе до нове већине.

Ако су Владе краткотрајне и нестабилне, парламенти морају имати пун мандат, а лидери партија бити натерани на договор у интересу државе и њеног несметаног функционисања.

Уколико не желе договор, председник ће им наметнути премијера технократу, као што је сада Марио Драги, или пре њега Марио Монти.

У тренуцима криза и сукоба, уставне карте за стабилност су у рукама председника.

Њему се тада обраћају сви, а Палата Квиринале постаје место где се траже решења.

Председник даје мишљење и на предлоге закона пре њиховог подношења Параламенту, чиме утиче на законодавни процес не само са становишта уставности, већ и целисходности закона.

Чак има овлашћења да доноси акта са законском снагом. Председава највишим судским органом. Именује петину судија Уставног суда. Именује доживотне сенаторе. Командује оружаним снагама.

Не постоји ни један сегмент уставног система Италије у којем он није присутан и на који не може утицати, а опет мора увек остати политички неутралан и објективан као прави представник грађана и државе и последњи гарант њеног стабилног и уставног функционисања.

Са оваквим надлежностима, да је биран директно од грађана, имао би моћ и положај као француски или руски председник.

Међутим, творци италијанског Устава нису желели да му дају такав моћан легитимитет са овако широким надлежностима.

Желели су чисту парламентарну демократију и важну улогу шефа државе у њој. Не само протоколарну.

Нема ништа погрешније него у оваковом уставном систему какав је италијански ставити фокус на личности које врше председничку функцију.

Иако су у претходним временима председници долазили углавном са идеолошке левице, то се није осећало у вршењу њихових уставних надлежности.

Једно опште поштовање устава и разумевање његовог значаја за живот свих грађана, у најпресуднијим моментима за стабилност земље потирали су личне омразе или идеолошке искључивости.

Без обзира што се сада води жестока расправа око потенцијалних кандидата, ко год буде изабран у изборном процесу у Парламенту који започиње 24. јануара, мораће да поштује свако слово Устава који траје ево већ 75 година.

Нико не сме ни помислити, био то на крају гласања Берлускони, Драги, садашњи председник Матарела или неко трећи, за какве год се политике залагао, каквим год стилом живота живео, какво богатство или међународну подршку имао, да сме  учинити било шта чиме би пореметио ову веома прецизно и мудро осмишљену уставну равнотежу, која у нестабилности чува стабилност.

Иако многи процењују да ће овај избор председника Републике Италије бити увод у велику кризу и превремене изборе, уверен сам да неће бити тако.

После велике јавне буке и полемике, тактичког надмудривања и свађа, после дугог кидања живаца читавој нацији, победиће као и увек у Италији једна невероватно стабилна, чврста и вредна поштовања уставна култура.

Култура у којој председник Републике, иако биран “само “ у Парламенту даје својим деловањем јак пример  моћне “политичке неутралности “ у корист једне развијене, функционалне и стабилне европске демократије.

FOTO/PERIC MILOS


Оставите одговор

Ваша е-пошта неће бити објављена.Обавезна поља су означена *