ПАЛАЛИЋ: Дубоки корени пријатељства између Француске и Србије помоћи ће оснивању веће Европе

Текст за PlacestPierre генералног секретара Српске народне партије, посланика у Скупштини Србије и члана групе парламентарног пријатељства Србије и Француске Јована Палалића  о односима Србије и Француске, француском председавању Европском Унијом и ситуацији на Балкану, као и предлогу нове политике обнављања савезништва Срба и Француза у обостраном интересу.

Француско председавање Европском Унијом долази у веома сложеном тренутку у којем се налази наш континент.

У снажном удару новог епидемијског таласа државе чланице траже најбоље мере и начине како да одрже здравље становништва и сачувају економску стабилност.

Уз појачане унутрашње миграције европских грађана са југа и истока Европе ка западу и северу, не престају претње нелегалним миграцијама из Азије и Африке, које сада траже нове путеве на крајњим источним границама Уније.

Не престају полемике о вредностима на којима треба да почива Европа, које иду до наметања санкција државама, попут Пољске и Мађарске, које не прихватају крајње либералне концепте, чије су последице разарање традиционалних вредности, породице, нације и унутрашње безбедности.

Последице БРЕГЗИТА, одлазак Ангеле Меркел и нова зелено-левичарска влада у Берлину, климатске промене и буџетска политика, као и заоштравање односа са Русијом са надолазећом великом енергетском кризом постављају пред Француску можда до сада највеће изазове једног председавања.

Наравно, никако не треба сметнути са ума и важну чињеницу да се у сред овог председавања у самој Француској одржавају председнички избори, кључни за будућност земље и да ће визија Европе коју треба да понуди једна од две највеће и најважније европске земље бити сигурно важан део дебате кандидата. Ово свакако у светлу чињенице да је концепт либералне Европе у више брзина и кругова који је понудио садашњи председник Макрон несумњиво доживео пораз.

У таквој атмосфери у самој Унији и у самој Француској, земље Балкана очекују поруке из Париза.

Реч Француске, која је кроз историју имала посебан значај и посебну тежину, и која је утицала на обликовање односа у региону, сада се чека са помешаним осећањима.

На Балкану поново ври.

Долазак нове америчке демократске администрације покренуо је низ активности у региону које су у планове за решавање балканске кризе вратиле старе концепте и наративе из деведесетих година.

Опседнутост темама Босне и Косова свих демократских администрација у Вашингтону, од Клинтона до Бајдена, уз показан пристрасан став да су Срби проблем, отвара простор за наметање решења које ће ићи ка слабљењу Срба, као највећег балканског народа.

То што ће у тим америчким концептима за Босну и Косово корист искључиво имати муслимански фактор, а тиме и Турска, као да не брине Немачку, која као свој вековни циљ у региону има економску доминацију, те материјалне и људске ресурсе балканских држава.

Евентуално решење криза у Босни и на Косову по америчко -немачком моделу који подразумева централизацију Босне којом би доминирали муслимани под контролом Анкаре и независно Косово под албанском муслиманском већином може само да изазове велику радост код турског лидера Ердогана.

Са већ фактички подељеном Северном Македонијом у којој се шири доминација муслиманских Албанца, Турска ће добити скоро компактан простор од Истамбула до источних граница Хрватске у којој живи скоро десет милиона муслимана под њеним директним утицајем.

Опседнутост Вашингтона да слабљењем Срба читав регион уведе у НАТО и коначно протера Русију из региона и немачка жеђ за балканским ресурсима на крају ће као победника читаве ове наивне западне балканске игре произвести Турску.

Уз већ значајан раст неповерења у Европу код свих балканских држава, јер се ни једно обећање из Брисела није реализовало, нације региона траже подршку у покушајима унутрашњег већег повезивања, попут пројекта “Отворени Балкан “  који је економски јаче повезао Србију, Албанију и Северну Македонију, или кроз ослонце на велике силе које су у региону присутне на разне начине.

Када већ говоримо о великим силама у региону, од свих овде присутних попут САД, Немачке, Русије, Турске и Кине, најмањи је утицај Француске.

Та чињеница је свакако за дубоко жаљење, јер је некада Париз доминирао и политички и економски овим простором.

У кључним моментима за новију историју Балкана, а то су свакако биле деведесете године прошлог века ,на изненађење и разочарење пре свега Срба, француске администрације су препустиле овај простор Немачкој и Америци, следећи њихове политике у овом за Париз некада стратешком региону.

Поразна је чињеница да својом одлуком Париз нема утицај на један стратешки европски простор у којем су присутне све светске силе и који тако снажно утиче на безбедност читаве Европе.

Са таквом позицијом кому тренутно има о својој улози на Балкану, Фрнцуска може само да бледо следи политике Вашингтона и Берлина уз давање магловитих обећања народима региона о њиховој европској будућуности, у шта мало ко још овде верује.

У ситуацији када се сви спремају за коначно позиционирање у региону који повезује Европу и Азију и кроз који иду све најважнији путев, гасоводи али и мигрантски коридори, и где се одмеравају снаге и Вашингтона и Москве, и Берлина и Анкаре, па и Пекинга, садашњи Париз се задовољава да следећи геополитичке планове и визије других, узме само мали део колача великих економских пројеката у региону.

Геополитичка игра је као шах.

Некада је потребно повући амбициознији и рискантнији потез на једном делу табле да би добио више на другом значајнијем.

Прави, храбар потез Париза била би обнова искреног, стратешког партнерства са Српским народом.

Сви предуслови за такву промену политике постоје, и постоји мноштво разлога које би је оправдало, а Француској донело корист.

Пријатељство Србије и Француске исковано је у најтежим тренуцима Првог светског рата и савезништвом после њега на обуздавању продора Немачке у централну Европу и Балкан.

Читаве српске генерације су образоване у Француској. Постоји снажан афинитет код Срба према француском језику, култури, стилу живота.

Срби су Париз увек гледали као европског пријатеља и заштитника под притисцима Немачке.

Данас Срби чине кључан фактор не само у Србији, већ у још две балканске државе -Босни и Херцеговини и Црној Гори, дакле на простору од јужног Јадрана до граница са Мађарском, Бугарском и Хрватском.

Такође, Северна Македонија и њено словенско становништвом историјски су повезани са Београдом.

Стратешким потезом обнове партнерства са Српским народом, Француска добија не само простор за нове економске могућности, које сада углавном користи Немачка, већ и нови маневар за ширу игру у Европи.

Уместо што следи немачку политику потискивања Срба, могла би као српски савезник у региону да отвара друга поља игре са Немачком у Европи.

Могла би да обуздава планове Турске и да важан допринос укупној европској безбедности.

Да као српски партнер прави аранжмане са Русијом, старим пријатељем Срба на другим основама.

Да води независнију политику према Вашингтону јер има једну карту више у глобалној игри.

Да отвори простор својим компанијама на евроазијском тржишту са којим Србија има уговор о слободној трговини.

Да направи продор у областима дигитализације, високих и нуклеарних технологија, јер је ово регион, а посебно Београд са великим успоном у овим областима.

Штета би била да ово француско председавање Евроском Унијом протекне у празним обећањима и уверавањима.

Да једна велика Француска остане само пасивни посматрач регионалног расплета и средство за умирење беса балканских норода због изневерених европских снова.

Несумњиво да Срби, као стари европски народ који је своју идеју слободе, државу и културу градио гледајући у Париз чека раширених руку и отвореног срца једну нову француску храброст, самосвест и снагу.

За једну јачу, самосталнију и слободнију Европу потребни ду више него икада јаки потези Париза.

Les racines profondes de l’amitié entre la France et la Serbie contribueront à fonder une grande Europe (J. Palalic)


Оставите одговор

Ваша е-пошта неће бити објављена.Обавезна поља су означена *