СТРАТЕГИЈСКИ ЗНАЧАЈ ВОЈНЕ НЕУТРАЛНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И НАПУШТАЊА МАП-а БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

16. октобра 2019.

by / 0 Comments / 12 View / 16. октобра 2019.

Србија је од прокламованих евроатлантских интеграција променила свој однос према НАТО пакту 2008.године и јасно исказала однос према европским интеграцијама и сарадњи са НАТО пактом, заснованој на поштовању војне неутралности. Након агресије НАТО пакта на СРЈ 1999.године, спорног референдума и проглашења независности Црне Горе и промовисања и признавања лажне државе Косово, народ у Републици Србији све мање је веровао НАТО пакту.

 Као мала држава Босна и Херцеговина због различитих националних интереса ентитета и конститутивних народа налази се пред велким изазовом због МАП-а са НАТО пактом. Историјски чиниоци, етничке и верске противречности, као и различити интереси Срба, Бошњака и Хрвата у БиХ говоре у прилог ставу да је сваки облик мајоризације или доношења одлука мимо сагласности ентитета и конститутивних народа сигуран пут у нестабилност па и разбијање БиХ. Због тога би политика безбедности БиХ  пронашла компромис у војној неутралност и затражила престанак  даље реализације МАП-а.

Геостратегијски интереси многих држава који су директно повезани са стабилношћу региона, укрштају се управо на овом подручју Балкана. Процес транзиције и конституисања новонасталих држава на Балкану одвија се под великим притиском НАТО пакта и ЕУ.

Кроз истраживања јавног мњења јасно се види да народ у Србији не подржава укључивање у НАТО пакт. Чак је 87 одсто становништва против чланства у НАТО пакту. Све је мања подршка и ЕУ зато што је пристрасна у процесу решавања Косметске кризе.  Пристрасан однос НАТО пакта на простору западног Балкана очигледан је када посматрамо деловање САД, Велике Британије, Немачке и Француске према актуелним проблемима у Србији, БиХ, Северној Македонији и Црној Гори. Лажну државу Косово по сваку цену, водеће државе НАТО афирмишу као „државу“ и дају огромне инвестиције како би јој обезбедиле међународно признање и чланство у УН, док истовремено Републици Српској не дозвољавају повратак надлежности које су на недемократски начин пренете на ниво БиХ.

После скоро насилног уласка Црне Горе у НАТО пакт, у седишту НАТО пакта у Бриселу, планирају да изврше огроман притисак на преостале држве на западном Балкану, како би након БЈР Македоније у НАТО пакт ушла лажна држава Косово, а потом и БиХ.  То јесте ружан сценарио који планирају водеће силе НАТО пакта. Обавештајне службе Запада траже погодне појединце и политичке субјекте на простору БиХ, Р. Српске и Р. Србије који ће довршити тај процес, као што је учињено у Црној Гори.

Држава која успешно решава безбедносну дилему већином ефикасно решава и друге проблеме цивилног друштва. Умешност у вођењу тих државних послова најчешће се налази негде између мудрости и прагматичности националне политичке елите која креира позицију државе у савременом свету.

МЕЂУНАРОДНИ КОНТЕКСТ САРАДЊЕ Р.СРБИЈЕ И НАТО

У савременим међународним односима, у доба мира, војна неутралност подразумева уздржавање од чланства у војним савезима и било којој одбрамбеној организацији.

Проглашењем неутралности држава шаље две основне поруке, првенствено суседима, великим силама, војнополитичким организацијама и међународним институцијама:да неће учестовати у ратовима трећих земаља; да се неће учлањивати у војне савезе и да се земља не одриче права на одбрану, које је гарантовано Повељом УН.

Ниједна неутрална држава се није прикључила НАТО пакту, већ те државе одржавају везе са Алијансом, преко програма Партнерство за мир, што је извесна повреда основних поставки војне неутралности. Све војно неутралне државе ради паритета и непристрасности требале би на исти начин да сарђују и са ОДКБ. То није случај данас у Европи са многим неутралним државама јер су кроз различите политичке аранжмане и притиске приморане да интензивније сарађују са НАТО пактом. Република Србија већ дуже време унапређује сарадњу са НАТО пактом, док је сарадња са ОДКБ није ни приближно на истом нивоу. Зато Србија у наредном периоду ако жели суштински да унапређује војну неутралност треба да са далеко више пажње балансира у погледу обима и садржаја активности са НАТО пактом и са ОДКБ. У том смислу потребно је да Р. Србија отвори Канцеларију ОДКБ у Министарству одбране, исто као и са НАТО пактом и да да исти статус цивилном и војном особљу, које се налази у Србији а самим тим и дипломатски статус особљу Српско-руског хуманитарног центра у Нишу, као што је то право дато НАТО особљу.

Унутар Европске уније постоји пет неутралних држава: Шведска, Финска, Аустрија, Ирска и Малта. Начин проглашења неутралности, разлози за проглашење и време проглашења неутралности су различити. Неутралност је прихватљив концепт са становишта Европске Уније и као такав компатибилан са процесом евроинтеграција. Из таквог положаја Србија и БиХ  би могле да имају више користи на међународној сцени него као нове државе чланице НАТО пакта .

Неутралност као средство спољне политике, у савременим међународним односима се користи и као средство спољне политике. Неутралност омогућава држави да слободније и самосталније одлучује о националној спољној и безбедносној политици, погодово када се ради о сложеној државној заједници из два ентитета, који су имали и у доброј мери имају и сада све државне атрибуте и многе различите интересе.

Неутралне европске земље су активне унутар НАТО програма Партнерство за мир. Ове земље истичу значај поштовања мултилатерализма, посебно улоге УН. Ниједна од ових држава није предузела ниједан корак који би имплицирао чланство у НАТО. Оне остају на позицији потребе сарадње са Алијансом, али уз јасно поштовање њиховог специфичног неутралног статуса, које искључује чланство у војним пактовима, стационирање страних трупа или отварање база на њиховој територији.

НАТО ПРИТИСАК НА ЗАПАДНИ БАЛКАН

Кроз управљање кризама на евроазијском простору, САД преко НАТО и ЕУ настоје умањити способности Руске Федерације и њен све већи значај у међународним односима. Таква политика Запада првенствено је детерминисана понашањем САД и Велике Британије, у оквиру НАТО и кроз притиске према ЕУ и појединим њеним чланицама.

Деловање НАТО на Балкану усмерено је на: убрзање пријема БЈР Македоније у НАТО пакт, стварање тзв. “Косовске војске”; униратизацију Босне и Херцеговине, кроз умањење надлежности Републике Српске; стварање услова да БиХ и ткз. Косово иду ка чланству у НАТО пакт у будућности.

Притисак на Србију да промени одлуку о војној неутралности је јак и спроводи се прикревено кроз кампању медија, јавних личности и великог броја невладиних организација. Тиме настоје да потисну било какво присуство Руске Федерације на Балкану, посебно у Србији и Р. Српској.

Црна Гора је увучена у Алијансу, без демократске процедуре, а то се данас НАТО чини и са Р. Северном Македонијом и покушава припремити и извести и са БиХ.

Одузимањем Косова од Србије, боље речено окупацијом, сталним умањивањем надлежности Републике Српске, јачањем аутономије Војводине, НАТО пакт и већи део чланица ЕУ желе да маргинализују историјски значај и утицај српског народа на Балкану. У контексту тих намера одвојена је и Црна Гора 2006.године, како би се спречио излаз Србији, а и Русији на топло море.

Знајући смисао и суштину постојања и циљеве деловања НАТО, његове намере у будућности, последице које су нанели и даље наносе народима на Балкану није тешко закључити да будућност Србије и БиХ треба тражити у војној неутралности.

Због огромних губитака у двадесетом веку народи и државе на простору западног Балкана имају право да остану изван ратова и оружаних сукоба, који се све очигледније спремају у Европи.

На бази позитивних искустава и међународног и националног права, резолуцијом коју је усвојила Народна скупштина Републике Србије о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, а у којој је изнето опредељење о неутралности, дата је могућност да се грађани Србије на демократски начин, путем референдума, изјасне о том питању. Безбедност и одбрана несумњиво спадају у ред оних важних питања о којима, поштујући основна начела демократије, пресудну реч треба да кажу сами грађани.

Власт у Р.Србији и Р. Српској су вољом народа и донетим актима спречене да без демократске процедуре мењају то стратешко опредељење кроз разговоре са међународним субјектима и организацијама.

Данас поједине странке из Ф БиХ не дозвољавају Р Српској да спроводи вољу народа, која је недвосмислено против чланства у НАТО пакту и позивају се на акт Председништва из 2009.године, којим су сви чланови прихватили МАП, односно програм припреме за чланство у НАТО пакту. Сасвим је данас разумно да се на нивоу БиХ уважи актуелна воља Р. Српске и одустане од даљег пута БиХ ка НАТО-у и о томе обавести Брисел.

ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ДА БиХ БУДЕ ВОЈНО НЕУТРАЛНА?

У стратешком погледу већ је наведено доста разлога због којих је оправдано и национално одговорно да БиХ треба да буде војно неутрална и да се прекине процес припреме за чланство у НАТО пакту, јер не постоји сгласност нити консезус релевантних политичких субјеката, на нивоу државе. Формално у међународноправном смислу та одлука се тиче БиХ а у суштинском тиче се Републике Српске и Федерације БиХ.

Због тога што је НАТО пакт у грађанском рату у БиХ био непосредни учесник, од самог почетка па до краја рата, и значајно угрожавао виталне интересе и животе српског народа у Републици Српској, може се закључити да је НАТО био пристрасан и непосредно обавештајно, борбено  и логистички помагао пре свега Хрватску војску да протера српски народ из Републике Српске Крајине и да након тог етничког чишћења преко 250.000 Срба, настави агресију на Републику Српску.  Иза интервенције НАТО пакта остале су стотине погинулих и рањених становника и војника Републике Српске.

Неутралност значи мир уместо следбеништва, подаништва и учешћа у политици силе отуђених и агресивних центара моћи на Западу. Република Српска и БиХ у целини, требају да пропагирају поштовање међународног права и права народа у систему УН, залажући се за дијалог и компромис при решавању међународних спорова а не да иду у чланство НАТО пакта који и даље сеје смрт по свету и повлачи нове линије поделе у Европи.

БиХ, као неутрална држава у југоисточној Европи, би смањила ризик сукобљености и растакања њене државности, у међународноправном смислу. Правилном спољном политиком БиХ престала би да буде полигон за НАТО трупе и њихово скоро самовољно деловање и базирање офанзивних снага у пројектованом агресивном деловању према Руској Федерацији.

БиХ треба да изражава вољу народа Р. Српске и Ф БиХ а не да се поједине екстремне муслиманске политичке структуре намећу као „господари целе БиХ“, а Р. Српску посматрају као свој „плен“ и творевину која се мора укинути. Нису довољно свесни да је мајоризација и игнорисање српских националних интереса довело до грађанског рата у БиХ 1992. године.

 Србија никада неће дозволити да се над Р. Српском и српским народом спроводи насиље од стране муслиманско-хрватске коалиције у будућности, као што је точињено у току грђанског рата у БиХ 1992-1995.године. Они који желе добро БиХ требају да инсистирају на демократији, демократским процедурама и компромису, те да схвате да су Федерација БиХ и Р. Српска два равноправна заокружена ентитета и да нема наметања воље и мајоризације.

 Безбедност БиХ доминантно је угрожена изнутра у колико дође до мајоризације у процесу доношења стратешких одлука и покушаја муслиманских екстремних политичких субјеката и појединаца да од БиХ праве унитарну државу са основним елементима политичког ислама.

Поједини муслимански политички субјекти и актери на политичкој сцени требају заборавити на насилне методе и примену војне силе у очувању „интегритета и територијалне целокупности“ БиХ. БиХ се не може очувати силом него само добром вољом, договором и компромисом оба ентитета и сва три конститутивна народа.

Објективним и непристрасним односом према НАТО пакту, ОДКБ и великим силама, БиХ може допринети стабилизацији безбедносних прилика на западном Балкану а тиме и унутрашњој безбедности.

Као мала држава Босна и Херцеговина због различитих националних интереса ентитета и конститутивних народа налази се пред велким изазовом због МАП-а БиХ на путу за чланство у  НАТО пакт.

Било би мудро и национално одговорно да БиХ као државна заједница два ентитета и три конститутивна народа, остане војно неутрална, јер свако инсистирање на појединачним интересима ентитета или унитаристичком концепту води у разбијање БиХ, кроз интернационализацију сукоба и уплитање великих сила.

Кроз истраживање јавног мњења јасно се види да је Ф БиХ за чланство у НАТО пакту а Р. Српска је суштински за савезништво са Руском Федерацијом и ОДКБ. Ако је то тако, онда не треба пуно мудрости водећим политичарима у БиХ да изведу закључак да је компромис у војној неутралности. На тај начин оба ентитета и сва три народа би одустала од максималистичких циљева и прихватила војну неутралност као прави стратегијски избор на постојеће дијаметрално супротстављене интересе, у погледу безбедносних аранжмана БиХ у будућности.

проф. др Митар Ковач

Одбор за одбрану СНП