Славољуб Закић – чувар градње у духу српске традиције

2. октобра 2017.

by / 0 Comments / 85 View / 2. октобра 2017.

Ако погледате слике или разгледнице старих српских кућа, прво што ћете уочити јесте колико су оне срасле са тереном, без великих улагања и награђивања пејзажа. Доминирала је насушна потреба, где је материјал увек локални, док је најважнији садржај куће и функција, каже Славољуб Закић, инжењер, председник Ресорног одбора за грађевинарство Српске народне партије у разговору за Политику.

Појачана изградња у Србији има прилику да буде део свеобухватног процеса у јачању свести о поштовању српске градитељске традиције. Било би скупо да и ту шансу пропустимо. Тако говори Славољуб Закић, члан Националног удружења „Српске куће“, родом из поткопаоничког села Симичисте изнад Лешка, и један је од најупорнијих заговорника поштовања српске градитељске традиције.

У започетом разговору на прошлом сајму грађевинарства, где нам се својом беседом придружио и неуморни хроничар и прослављени сликар напуштених воденица и старина, Милутин Дедић, сложили смо се да је лако рушити, али да је важно имати свест зашто нешто рушимо, јер то јесу и значајни белези нашег трајања на овим просторима.

-Сећам се једне слике са телевизије 80-тих година по мом доласку у Београд на студије и директног преноса минирања једне предивне зграде. Тада још нисам знао да ће ме то интересовати, али ту слику не заборављам. Зато подржавам започету обнову старих фасада, чак и ако немају архитектонску вредност – напомиње Закић јер „све те куће имају емоције и сећања, памћење људи који су у њима рађани и крштавани, који су у њима славили, туговали, веселили се“.

Пример започете обнове фасада у Београду може бити путоказ за све српске пределе. Због свега тога вреди их сачувати…

-Обновити са малим улагањима, реконструисати уз поштовање нових садржаја и потреба новог времена, као и уважавања основних узуса савременог градитељства и пејзажа Србије и свих крајева где Срби живе или се сећају да су тамо неки живели. Много је таквих кућа и неиспричаних судбина, каже сетно Славољуб.

На питање да ли данас архитекте под маском „модерне уметности“ више руше нашу стварност него што имају додирне тачке са српским неимарством, Закић каже да ни данас не разуме шта је то модерно.

-Срби су одавно, а то се наставило и у овом миленијуму, скрајнули и скоро заборавили своје вишевековне градитељске домете, па се уместо поштовања српске градитељске традиције потпомаже, промовише и толерише градња кућа које су непримерене нашем поднебљу а за које кажу да су модерне. Та чудесна реч Модерна, у коју се пакује све и свашта, ушла је и у поезију, уметност, облачење, па је постало скоро нормално да прекрије и градитељство. Бојим се да ћемо престати да будемо народ и постати становништво.

Познати професор и архитекта Божидар Петровић говорио је да је „кућа наша велика суштина“?

-Да, професор Божа је на жалост углавном прећуткиван, а заслужена признања су дошла касно. Ипак, остао је у лепом друштву оних који су заслужили а нису примљени у САНУ! Легендарни професор је указивао на кич у којем се дави Србија. Погледајте било где у Србији и видећете, не куће и домове, него стоваришта кућа чији је културолошки век врло кратак а штета немерљива. Тако је говорио српски неимар Божидар Петровић, који је више пута говорио да га је то и навело да пројектује те своје куће.

Српске куће су уствари куће поднебља. Да ли се може рећи да је „српска кућа“ модерна породична кућа и за човека 21. века?

-Ако погледате слике или разгледнице старих српских кућа, прво што ћете уочити јесте колико су оне срасле са тереном, без великих улагања и награђивања пејзажа. Доминирала је насушна потреба, где је материјал увек локални, а док је најважнији садржај куће и функција.

Да подсетим, у Срему се градила сремачка, у Призрену предивна призренска кућа, на Златибору златиборска кућа, на Романији кућа која мирише на тај крај. То није фолклоризам, већ градња куће у духу наше градитељске традиције карактеристичне за свако поднебље. На Златибору се на прсте једне руке могу побројати куће и хотели којима је узор била златиборска брвнара, једна од најлепших дрвених кућа на свету.

Неговала се и лепота становања, естетика…

-Наравно, то је та величина српског народа, тај напор да му кућа буде понос и дика, што је лако уочљиво од поднебља до поднебља… Да подсетим, у Срему се градила сремачка, у Призрену предивна призренска кућа, на Златибору златиборска кућа, на Романији кућа која мирише на тај крај. То није фолклоризам, већ градња куће у духу наше градитељске традиције карактеристичне за свако поднебље. На Златибору се на прсте једне руке могу побројати куће и хотели којима је узор била златиборска брвнара, једна од најлепших дрвених кућа на свету.

Ваш предлог је да сваки градитељ добије бесплатан идејни пројекат националног удружења Српске куће…

-Да зна како се гради уз поштовање свог окружења, поднебља. Данас се неко сетио да говори о еколошким, обновљивим и енергетски ефикасним кућама, а наши стари градитељи су увек тако градили. Пре свега морамо утврдити критеријуме за свако поднебље где Срби живе или желе да се врате да живе. Ти критеријуми градње или обнове морају бити резултат научног сучељавања мишљења на државном нивоу, уз сагласност политичке воље и добре медијске афирмације тако да нам наслеђе буде подстицај а не разлог за стид… То неће бити ни лак ни брз пут, јер је то сатирање било свеобухватно, но такав мора бити и наш одговор. Спаса ради!

Поред Сајма грађевинарства у Београду, где упорно ширите идеју Српске куће, као да Вас нико не подржава? Где су препреке за здраву градњу?

-Тако је, велику захвалност дугујемо људима који организују Сајам грађевинарства који нас годинама подржавају и који су препознали важност овога што радимо. Све то што сте набројали јесу препреке. Тешко је заборавити речи архитекте из једне вароши у Шумадији, која је својевремено констатовала да је завршено са том сељачком архитектуром, а на жалост она је одлучивала о Божином пројекту у тој општини. Суштински проблем је наша наопака школа, која је после тзв. ослобођења пресекла сваку везу и са традицијом у архитектури. Тако да хиљаде архитеката до сада је образовано без суштинског знања о важности дела једног Коруновића или Брашована. Велики Александар Дероко сколњен је у страну јер је стално подсећан на страдалог брата у четницима у опсади Краљева 1941. године… Пеђа Ристић, иначе наш највећи савремени пројектант сакралне архитектуре, представљан је као чудак са Аде! Тек касније појавио се Зоран Петровић, па онда Божидар Петровић, па нешто стидљиво и Богољуб Веселиновић, чувени чика Миша. Сада су значајни настављачи архитекте Бранислав Радосављевић, Мирјана Танић и Сава Ристић. А тек недавно је почела да се скида копрена са Краснова, великог Руса који је максимално баштинио српску средњевековну градитељску традицију.

Раде Ерцег