Радован Калабић за Слободу: Дневник из Америке

12. марта 2015.

by / 0 Comments / 392 View / 12. марта 2015.

Дневник Радована Калабића са путовања у Сједињене Америчке Државе објављен у часопису Слобода (Liberty), из Чикага, који издаје Српска народна одбрана у Америци.

Петак, 6. фебруар 2015. године

1

Чикаго и околина су ледом оковани.

Нема падавина, али је температура већ данима знатнo испод нулe.

Прекјуче је са O`Hare отказано преко 500 летова.

Путни саобраћај се, међутим, одвија неометано.

Из Нове Грачанице испраћају нас председник Пупинове СНО за САД Славко Пановић и велики добротвор Бранко Тупањац, који је омогућио да се испуни последња воља српског песника и дипломате Јована Дучића.

Бранко би само због тога омилео и Богу и роду, па да ништа друго у свом животу није учинио.

Наједном око поднева помаљају се сунчеви зраци.

Од Тупањца и Пановића растајемо се на пространом паркингу. Иза нас остају манастир, српско православно гробље и недавно подигнути споменик ђенералу Дражи. Са преосвећеним Лонгином, владиком новограчаничко-средњозападноамеричким СПЦ, возимо се у истом ауту према Либертвилу.

Најстарији српски манастир на севереноамеричком континенту, манастир Светог Саве уЛибертвилу, подигнут је крајем 20. и почетком 30. година прошлог века. Зидан је у време владике Мардарија Ускоковића, првог српског епископа за Америку и Канаду, кога овдашња емиграција пореди са Светим Савом, првим српским архиепископом и оцем нације.

Заустављамо се испред споменичког парка у коме доминира импозантна фигура ђенерала Драже Михаиловића. Први споменик првом герилцуу окупираној Европи подигнут је по завршетку Другог светског рата. Са Чичине десне стране налази се биста војводе Момчила Ђујића, а са леве војводе Павла Ђуришића.

Претходно смо посетили манастирско гробље на коме су донедавно почивали најзнаменитији српски емигранти: свети владика Николај (Велимировић) краљ Петар IIКарађорђевић, Јован Дучић…

Застали смо код споменика мајору Милану Цвјетићанину, чија нас породица, супруга Бранислава, син Велимир и кћерка Мирјана очекују у Чикагу.

Миланов споменик налази се у непосредној близини манастирских зидова где су, на пар корака од његових, остале да почивају и кости Јована Ђоновића, др Божидара Пурића, нашег предратног конзула у САД и председника из бегличке владе у Лондону (1943-1944), Константина Фотића, др Милана Гавриловића, генерала Илије Брашића, мајора Живана Кнежевића, протојереја и професора Димитрија Најдановића, Драгише Кашиковића…

Иза нас, а испод дубоког снега у страној земљи, остале су расуте и тек ту сабране кости бројних српских великана.

Они су сваки на свој начин, пером и мачем, војевали за националну слободу.

За Крст Часни и Слободу златну.

2

Пут Чикага испраћа нас владика Лонгин, од кога носимо и братски поздрав часној породици покојног мајора Милана Цвјетићанина.

Најживље сећање на легендарног команданта Босанског четничког корпуса „Гаврило Принцип“, који је пред крај рата ушао у састав Динарске четничке дивизије под командом војводе Ђујића, чува се чак с оне стране Атлантика.

У савезној држави Илиноис, у Чикагу, који с разлогом слови за престоницу српске емиграције.

Испред велелепне стамбене зграде на обали Мичигенског језера сачекује нас Миланов син Велимир. Он је „покретни архив“ Организације српских четника „Равна гора“ у САД, чији је председник, до своје изненадне смрти, био Велимиров отац мајор Милан Цвјетићанин.

Милан је после смрти војводе Јевђевића био и главни уредник Српских новина, званичног гласила ОСЧ Равна Гора. Био је и члан СНО за САД, као и сарадник Гласника из Чикага, нашег најугледнијег часописа у емиграцији кога је издавало Српско културно историјско друштво Његош.

Велимира познајем годинама, а тек сад му први пут стежем руку.

Тако, коначно, надокнађујем оно што сам пропустио за време својих претходних боравака у Америци, када сам прикупљао грађу за прва отаџбинска издања „Равногорске историје“ (1992) и „Споменице Дражи 1946-1997“.

Уз мене је Војислав, унук ђенерала Драже Михаиловића. Он је добио име по стрицу Војиславу, који је погинуо на Зелен гори с пролећа 1945. Чича Дража је свог млађег сина сахранио на месту његове погибије и то је место прецизно означио на једном комадићу папира. Касније за време монтираног суђења, ту цедуљу предао супрузи Јелици.Све у нади да ће њихов син кад тад бити достојно сахрањен по православном обичају. Агентинове, безбожничке власти одузели су Јелици Михаиловић и тај запис, као што су и првом герилцу у окупирано Европи одузели право на гробни белег.

Велимир Цвјетићанин је понео име свог старијег ујака, који је погинуо 3. децембра 1944, у чувеном пробоју на Пађенима. Недељко Русић, млађи брат Браниславе Цвјетићанин уморен је у злогласном усташком логору Јасеновац. Осим што нема гробно место за њега се не зна ни када је уморен у наказној квислиншкој творевини каква је била НДХ.

Велимир нас води на тридест пети спрат, на коме нас чека дирљиво изненађење. Мајка Брана, како деведесетогодишњу удовицу мајора Милана Цвјетићанина присно ословљава српска емигрантска колонија у Чикагу, „ишетала“ је испред врата стана, како би нам још ту пожелела добродошлицу.

Поносна старица поздравља нас са сузама и наизменичним, топлим осмесима.

У стану нас, уз традиционално српско послужење, дочекује кћерка Мирјана. Она је и рођена Чикагу, у који су се Милан, Бранислава и Велимир преселили из немачког исељеничког логора Гросенброд.

Сада смо сви на окупу.

Породица покојног Милана Цвјетићанина и ми који смо допутовали из Отаџбине.

Све нас повезује приврженост наших национално опредељених предака у ослободилачкој, антифашистичкој и антинацистичкој борби ђенерала Драже Михаиловића.

Са нама је још један Дража.

То је наш угледни историјски и политички аналитичар Драгомир Анђелковић. Рођени брат његове баке Даринке, Радо Ивановић, родом из околине Смедеревске Паланке, био је командант Лепеничке бригаде. Радосав је погинуо у јесен 1944, патако и он, будући без гробног обележја, придружио безгробној војсци ђенерала Михаиловића.

Уз академика Матију Бећковића и проту Војислава Билбију Анђелковић је рецензент „Споменице Милану Цвјетићанину 1915-1963“. Ову књигу сам приредио и за њу увод написао 2013, на 50. годишњицу преране смрти мајора Цвјетићанина.

3

Са нама је и Душан, потомак славног Лазара Жарковића, који се из Америке као добровољац вратио да помогне браћи у Првом светском рату. Као пријатељ професора Михаила Пупина, онога који је 1914. основао Српску народну одбрану за САД, Лазар је по завршетку рата остао да живи у Косовској Митровици, коју је привредно обнављао и у којој је подигао и хотел.

Док прелистава „Споменицу“ Обрад Кесић се задржава на једној фотографији из ратног периода на којој се уз Цвјетићанина, Николу Бабића, Милета Богића и Марка Ћућуза види и његов деда, предратни лугар, по коме је овај познати амерички Србин и добио име. За то време Бранислава му објашњава како се дошло на идеју о братимљењу Милана Цвјетићанина и Обрада Кесића.

Велимир је деценијама, стрпљиво и предано скупљао и чувао обимну грађу, документа, фотографије, ордење, записе и личну преписку свог оца Милана Цвјетићанина и све то ми је ставио на располагање. Уз званично одобрење ОСЧ „Равна гора“за САД. Али, „Споменица“ Милану не би могла да буде ваљано довршена без драгоцене помоћи мајке Бране.

Бистрог ума и свежег памћења она је преко скајпа отклањала све Велимирове и моје недоумице.

Као у неком поузданом ратном времеплову она је с лакоћом низала све појединости Миланових битака. Од првог сукоба са усташама код села Уништа испод Динаре, до сукоба с Брозовим партизанима дуж целе Динаре и Пљешевице, на Козјакуи Стрмици, од Босанског Грахова до Далматинског Косова и од Срба и Грачаца у Лики, до Книна и Пађана.

Живо је портретисала војводе Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића, с којима је Милани после рата блиско сарађивао у српским емигрантским организацијама. Оживљавала је ликове изгинулих Миланових сабораца, као и првака српске политичке емиграције и духовника попут светог владике Николаја и владике Дионисија.

С поносом се присећала седам тешких Миланових рана у обе ноге, које је задобио 8. новембра1944. у борби на положају Вељув, када је одбио хоспитализацију и наставио да командује из кревета. За те ране и за испољену храброст током целог рата Милан је одликован златном медаљом Милоша Обилића и Карађорђевом звездом с мачевима.

Док гледамо фотографију на којој је Милан са старицом Маријом, мајком Гаврила Принципа, читамо како је др Божидар Пурић, у свом посмртном слову, извео синтезу историјске личности мајора Милана Цвјетићанина:

„Завршио је борбу као командант Корпуса „Гаврило Принцип“. У овом имену Гаврило Принцип налази се усредсређен сав Милан Цвјетићанин. Гаврило Принцип је његово надахнуће, његова слика увек пред очима, његов пример. Његовим корацима ишао је и у борбу и у смрт, њега је мртви Принцип водио у херојствима.“

Прво јавно представљање „Споменице Милану Цвјетићанину“ одржано је тачно на 50. годишњицу његовог упокојења у Свечаној сали Парохијског дома Храма светог Саве на Врачару.

Легендарни командант Босанског четничког корпуса Гаврило Принцип заслужио је обоје: Споменицу и место на којем је она представљена.

Уосталом, као што је добрим задужио и цео српски род. А на првом месту своју породицу, супругу Браниславу, сина Велимира и кћерку Мирјану, који ће тек ове године први пут допутовати у Србију и у Београд, престоницу свих Срба.

Добро дошли!

мр Радован Калабић је председник Одбора за дијаспору и односе са црквом СНП