Ненад Поповић за НИН: Иновације као глобални друштвени феномен

5. марта 2018.

by / 0 Comments / 66 View / 5. марта 2018.

Ауторски текст Ненада Поповића, министра за иновације и технолошки развој

Крајем прошле године у Хелсинкију је одржан #slush2017 десети по реду глобални догађај који је на
једном месту окупио скоро 20 хиљада учесника из 130 земаља, огроман број људи из света бизниса, науке и
политике, али пре свега младих, долазећу генерацију надарених и креативних девојака и младића, снажно
мотивисаних да своју будућност остваре у свету бизниса, са уверењем да нове идеје које носе у себи могу
да претворе у успешан предузетнички подухват. По огромној матрици микро-штандова било је разасуто 2600
стартапова, а у уз њих и 1500 инвеститора. На готово 10.000 одржаних састанака заједнички су трагали за
решењем, први нудећи идеје, а други пажљиво одмеравајући да ли су оне довољно добре да у њих уложе свој новац. Пар месеци касније, 13. фебруара, Европски институт за иновације и технологије, чувени EIT,
организовао је у Бриселу грандиозни скуп на којем се окупило преко 500 учесника, представника
универзитета, института, индустријских компанија и асоцијација, али и владиног сектора, из читаве Европе, са циљем да размене идеје и склопе партнерства за успостављање и развој такозваних KIC-ова, односно
паневропске мреже знања и иновација, са фокусом на интеграцију процеса унутар троугла развоја који чине
образовање, истраживање и бизнис. Кључна реч у овим, а и многим другим сличним догађајима, који се
широм света одржавају сваког дана, је иновација. Иновација је постала глобални феномен, који постепено
излази из оквира истраживачких лабораторија и руку научника и све више добија обележја доминантно економске и политичке категорије. Иновација је данас и медијска атракција, хваљена али и оспоравана, и још много тога, али независно од свега претходно реченог свима је јасно да без иновације не можете да будете успешни.

Влада Србије препознаје ове процесе и разуме изузетно значају друштвену улогу иновације, и зато је, први
пут у историји Србије, формиран кабинет министра за иновације и технолошки развој. Створен је нови
институционални оквир чији је једини задатак да се бави иновацијама и оним што храни иновацију, технологијом.

Обим финансирања иновационих активности у 2018. години повећан је за пет пута. Паралелно, интензивно се ради на унапређењу националног иновационог еко-система. У том циљу, успостављена је врло интензивна
сарадња са свим телима Европске комисије која су одговорна за креирање и спровођење иновационе
политике, почев од комесара Карлоса Моедаша, а затим и највиших представника најрелевантнијих институција ЕУ за ресор иновација, као што су Генерални директорат за иновацију и развој (DG RTD), Европски савет за иновацију и развој (ERC), Обједињени истраживачки центар (JRC) и Европски институт за иновацију и технологије (EIT). Подједнако су значајни и контакти са данас водећим иновационим економијама Европе, као што је Финска, Шведска, Швајцарска, Словачка, Данска, а такође и глобално, пре свега са Кином, Израелом, Русијом, од којих желимо да научимо како се гради успешан и за економију и друштво продуктиван иновациони еко-систем и како се на бази тога може изградити пођеднако успешно иновационо предузетништво.

Иновација није само чаробна реч, нова мантра која ће сама по себи решити све проблеме са којима се
суочавају владе широм света (не само економске!). Иновацијом се управља и иновациони систем се
пројектује.

Иновација је друштвени феномен изузетне комплексности, који захтева ново разумевање, разбијање старих
стереотипа и дубоко промишљање, на основу чега се може градити квалитетна иновациона политика која ће бити реално применљива и која ће донети очекиване резултате. Тако на пример, у Србији постоји погрешан стереотип да је иновација нешто што неспорно припада свету науке и технологије. То једноставно није тачно, јер иновација има дуалну природу. Она је пођеднако техничка и економска категорија, а кључни проблем са
иновацијом је у томе што су научници по правилу лоши бизнисмени и ретко успевају да своја брилијантна знања и идеје претворе у новац. Други погрешан стереотип је да је иновација нужно резултат неког истраживачког процеса, па чак и научних или технолошких открића. Постоје многи облици иновације, а у овом контексту је посебно битно препознати да постоје и оне иновације које нису засноване на научно-истраживачким активностима. То су такозване развојне иновације, а по правилу су део такозваног хоризонталног трансфера технологије. Ово разумевање је битно због чињенице да је за неки економски систем вредна само она иновација коју тај економски систем стварно може и да апсорбује. Шеф једне од најзначајнијих структура ЕУ у области иновација, са којим сам се недавно састао, говорећи у овом контексту, дословце је рекао да је финансирање иновација базираних на научно-истраживачким активностима, односно, ‘research-based innovation’ исто што и ‘бацање новца у Дунав’ ако економија, односно индустрија, нема способност да такву врсту иновација прихвати и претвори у производе који ће пронаћи своју нишу на глобализованом тржишту.

Погрешно би било да се ово схвати како на науци заснована иновација није битна. Напротив, али је битно
разумети да треба пронаћи оптималну равнотежу у зависности од стварног стања економије. Србија је
економија у развоју. За њу су доминантно релевантне оне иновације које повећавају ефикасност
производних процеса, а то су иновације развојног типа и иновације које су базиране на трансферу технологије.

Фабрикама у Србији су потребни роботи, потребне су системи за аутоматизацију производних процеса,
нумерички управљане алатне машине, компјутерски системи за праћење и управљање производњом,
компјутерски системи за инжењерска пројектовања, индустријски Интернет и IoT, … Управо та област и такве врсте иновација треба да буду у фокусу иновационог еко-система Србије да би он био истински економски релевантан и остварио довољне економске ефекте који ће убрзати раст наше индустријске производње, повећати извоз и повећати стопу раста БДП-а, а све заједно учинити да од новца који држава улаже у иновациони систем видљиву корист има сваки грађанин, а Србија коначно дође на путању убрзаног економског и друштвеног развоја. Са претходним у вези, није тешко закључити да за иновационе процесе није битна само научно- истраживачка заједница Србије, већ да је пођеднако битно и инжењерство.

Инжењери су заправо кључни носиоци иновационог процеса, јер инжењерска струка и инжењерска наука омогућавају да се идеје претворе у конкретне производе, технолошке процесе или организационе структуре.

Данас смо сведоци ренесансе инжењерства у Европи, а са задовољством могу да приметим да се инжењерство поново подиже и у Србији.

Имамо сјајне младе инжењере и најбоље техничке факултете у Европи јужно од Беча. То је наша шанса за
развој економије засноване на иновацијама и знању. Како би се инжењерство системски и холистички
развијало формирају се Академије инжењерских наука, које као државне институције остварују две кључне
функције: јачање националног инжењерства и јачање политичке и друштвене видљивости националног
инжењерства. Енглеска краљевска академија инжењерских наука (RAEng) је 2018. годину прогласила
годином инжењерства, а сваке године за највеће инжењерско достигнуће Краљица Енглеске додељује
награду од 5 милиона фунти. Академија инжењерских наука Немачке (Acatech) је за потребе Владе
Немачке и политичког приоритета даљег убрзаног развоја индустрије, осмислила концепт Индустрија 4.0, који је данас глобални оквир за дигитализацију индустрије. Паралелно, формирају се асоцијације Академија инжењерских наука, па тако Европа има свој Еuro – Case  The European Council of Academies of Applied Sciences, Technologies and Engineering који кроз формални оквир The European Council of Academies of Applied Sciences, Technologies and Engineering саветује Европску комисију по питањима технолошког развоја.

Претходно наведено је само мали део једне велике слагалице која иновацију као технички и економски
феномен поставља у друштвени контекст. Потребна су пажљива промишљања и мудре одлуке да би се изградио један здрав иновациони еко-систем, који је у хармонији са стањем националне економије и ресурсима којим друштво располаже да би он могао да буде продуктиван и истински користан за друштво и сваког грађанина.