Хиландар потврда српског трајања

1. јуна 2016.

by / 0 Comments / 130 View / 1. јуна 2016.

Блог председника Ненада Поповића

 

На данашњи дан 1198. византијски цар Алексије III Анђео одобрио је српском великом жупану Стефану Немањи и његовом сину монаху Сави да на рушевинама Хиландариона подигну нови манастир Свете Горе, касније назван Хиландар.

Према неким историјским изворима, пре 1204. Године на Светој Гори је било 300 манастира и око 10,000 монаха.
Света Гора је од времена првих векова свог монашког стила живота до данас представљала за све православне народе извор духовног живота. Историјски континуитет православног монаштва се кретао од египатских пустиња, преко Синаја па до Свете Горе.

Монаси Синаити-исихасти, су по заузимању Синаја од стране мухамеданаца већином прешли на Свету Гору и ту наставили своју исихастичку традицију.
Сем духовног значаја за православље, Света Гора је имала и има и даље веома велик културни па и политички значај.
У време светог Саве, политички и дипломатски значај Свете Горе је био веома изражен. Имати свој манастир, манастир свог народа, на Светој Гори, значило је пуноправно чланство у Византијском комонвелту.

Центар цивилизације, културе и економије, тадашње Европе, била је православна Византија. Оно што је данас Европска Унија, којој сада стреме народи са Блиског истока и Африке, то је тада била Византија. Припадати Византијском комонвелту, била је ствар не само престижа, већ и јасан показатељ да су народи и државе тих народа који припадају Византијском културном и верском кругу на вишем цивилизацијском нивоу.

То су све били разлози да и српска држава подигне свој манастир на Светој Гори.
Занимљиво је да су везе са Русима још тада биле значајне за Србе. По предању, које је записано у житију Светог Саве, монах који је утицао на монашење принца Растка је био Рус из манастира Русикон (Пантелејмон). То је уједно био и манастир где је Свети Сава примио монаштво. Да би касније са оцем Стефаном Немањом тада већ монахом Симеоном подигао српски манастир.

О значају манастира Хиландара за српски народ је излишно говорити. Довољно је напоменути да је Хиландар био кроз векове расадник пре свега духовности а одмах потом и писмености, књижевности, уметности и културе уопште.
У најтежем периоду под турском окупацијом када је манастир Хиландар осиромашио због честих турских пљачки, отимачина и намета, опет су се нашли Руски цареви и племство који су га издашно помагали, од свих највише га је помагао руски цар Иван Грозни.

Данас после осам векова од оснивања манастира Хиландара, Срби стоје на раскрсници између те Европске Уније, центра савремене обездушене цивилизације, и свог историјског духовног наслеђа које је заједничко и нама и Русима и које нас и поред свега чврсто држи међусобно везане. Колико год била примамљива цивилизација мамона, с друге стране немогуће је потиснути своје културно и духовно наслеђе. Нарочито данас, после буђења велике Русије, која се и сама враћа нашим заједничким извориштима, Србима је немогуће негирати припадност свом духовном наслеђу.

Колико је моћна била улога Светог Саве у нашој историји, јасно је и по томе што и после осам векова његово усмерење српског народа не губи на снази.

Ненад Поповић, председник СНП

Преузето са званичне фејсбук странице др Ненад Поповић