Даунов синдром-октобар месец посвећености

29. октобра 2019.

by / 0 Comments / 16 View / 29. октобра 2019.

Данунов синдром не препознаје расе, социјални статус и старосну доб родитеља. Свака жена носи ризик да добије дете са Дауновим синдромом.

Степен ризика да ће плод имати Даунов синдром већи је код жена старијих од 40 година, али је пракса -статистички показала да се 80% деце са Дауновим синдромом роди у популацији трудница млађих од 35 година.

Поремећај настаје услед још увек непознате етиолигије. У развоју јајне ћелије код жене, или сперматозоида код мушкарца, или након њиховог спајања, долази до грешке која мења правилан број хромозома. Дете са Дауновим синдромом има један додатни хромозом у свакој ћелији тела и управо тај хромозом „у вишку“ ремети генетичку равнотежу и доводи до карактеристичних психосоматских промена.

Особе са овом болешћу имају хипотрофију мишица, не могу да држе главу на којој је задњи део заравњен. Изглед лица је округао, танку и мекану косу, мале ушне шкољке, косо постављене очи, заравњен корен носа, док су им уста мала и најчешће полуотворена, јер им је језик већи, па им често испада из усне дупље.

Ментална ретардација обично је умерена, а свега код 10% деце веома је изражена (тешка). Она не мора да буде у директој вези са органским оштећењима (аномалијама) детета. Деца са Дауновим синдромом обично науче да ходају, да говоре, да се обуку, да сама оду у тоалет, само што се то догађа касније у односу на њихове вршњаке. Таквој деци треба посветити већу пажњу и код куће (ангажман родитеља веома је битан) и ван куће (укључивање у специјалне програме, рад са дефектологом, психологом, логопедом) да би се потенцијали које такво дете поседује максимално стимулисали и развили. Код одраслих особа са Дауновим синдромом често се јавља прерано старење тј. деменција, губитак памћења и немогућност расуђивања.

Од рођења до поласка у вртић родитељима је подршка најважнија како би се оријентисали и научили који избори су им на располагању када је подизање деце у питању.

Животни век особа са Дауновим синдромом, износила је у просеку око 9 година. Данас је, захваљујући благовременој дијагностици и лечењу урођених аномалија, животни век ових особа продужен на 50 година и дуже. У нашој земљи особе са Дауновим синдромом обично живе у својим породицама, а у развијеним земљама света они живе у заједницама, полу-самостално, воде рачуна о себи, учествују у кућним пословима, раде и привређују у заједници и друже се међусобно.

Др Наталија Татић