Ауторски текст Ненада Поповића за Политику: Оно што је слобода за човека, то је независност за државу

1. септембра 2019.

by / 0 Comments / 153 View / 1. септембра 2019.

Јован Ристић је био човек широког образовања и импресивне интелигенције, велика историјска личност и прагматичан политичар, који је четири пута обављао дужност премијера Србије.

Сећајући га се данас, на 120 година од његовог упокојења, враћамо се основним идејама и вредностима на којима је почивала његова дуга, плодна и успешна државничка каријера.

А све те идеје се могу сажети у једној његовој мисли: ”Оно што је слобода за човека, то је независност за државу“. Оданост тим идејама унутрашњих слобода у држави и борби за њену  спољашњу независност, редак су пример истинске доследности сопственим уверењима, без обзира на све вртлоге унутрашње и спољне политике, на све недоследности, издаје, неморал и борбе за ситне личне интересе којима је као политичар често био окружен.

Јасно је схватао после страдања кнеза Михаила 1868. године и непопуларности коју је имао аутократски режим на крају његове владавине, да су Србији потребне унутрашње слободе, које једино могу бити постигнуте кроз јачање улоге парламента, слободу штампе и страначки живот.

Али је такође знао да није могуће пуко преписивање европских образаца на још увек неспремно српско друштво да те обрасце прихвати. Либерализам и слобода морали су доћи поступно, уз пуни унутрашњи консензус и друштвену стабилност, преко потребну за реализацију важних националних циљева.

Уставност, слободе и јака држава руководили су га у обликовању државних институција и креирању амбијента за политички и друштвени развој.

Посматран из тог угла, Јован Ристић је један од наших највећих уставотвораца, под чијим су директним утицајем донета два српска устава – Намеснички из 1869. и Устав Краљевине Србије из 1888. године. Изградња либералних и демократских установа, правна држава, први закони о слободи штампе и почетак страначког политичког живота несумњиво се везују за његово име.

Али унутрашње слободе ништа не вреде ако држава није независна. И управо ношен том својом главном политичком идејом, он је од самих почетака своје државничке каријере, показивао невероватну доследност у борби за независност Србије. И када се као представник, још увек вазалне Србије, у Цариграду борио за предају српских градова у наше руке, и када је доносио Намеснички устав, први српски устав који су донели суверени органи власти, и када је водио два рата за ослобођење, и када је нашој држави донео независност као преговарач Кнежевине Србије на Берлинском конгресу 1878. године, он је увек реалистично посматрао наш положај и односе снага, трудећи се да ојача и увећа независност Србије.

Прецизно увиђајући да Србија на месту где се налази своју независност и развој може темељити  само на уравнотеженој политици, гледајући искључиво сопствене националне интересе, он се држао политичке мисли коју је сам сковао “ни са једном силом коначно не прекидати, ни са једном се коначно не везивати“.

Његова политика и политика његове странке често је дефинисана као “русофилска“, иако је он сам неретко био у немилости Влада у Петрограду, чврсто се држећи сопствених процена о српским интересима.

Али суштински и дубоко је разумео кључну улогу Русије у нашој националној политици, коју је најбоље описао приликом једне полемике око наше спољне политике, изрекавши да “ако је задовољна минималним добицима, Србија може да се ослони на Аустро-Угарску, али ако жели широку националну политику, у шта спада присаједињење Херцеговине и Босне, Србија се мора ослонити на Русију“.

Ипак, знао је да се супротстави тој истој Русији, којој је придавао увек велику улогу у нашој националној политици, као што је био случај са руском идејом санстефанске Бугарске, створеној на уштрб српских националних интереса.

Српски интерес је за Јована Ристића увек био изнад свега и увек на првом  месту.

Разумео је одлично да је Србија мала држава, изложена на ветрометини где се сударају интереси  великих сила, и да је сваки облик фанатизма и нереалних снова у националној политици погубан, и да се на оваквом месту мора водити хладнокрвна, реалистична, стратешка, дугорочна политика.

Таквог Јована Ристића треба да се сећамо и данас, када су нам опет преко потребни озбиљност у ставу и доследност у политици и идејама.

Када нам је потребна унутрашња слобода и демократија, национално окупљање и стабилне владе, љубав према нашој Србији и истински патриотизам.

Када су нам потребни мудрост и реализам у спољној политици, прихватање европских стандарда и изградња модерне, ефикасне и јаке државе.

Када треба да покажемо храброст и непоколебљивост у борби за сувереност и слободу Србије, за наше Косово у Србији и Србе у региону, ослањајући се на Русију у кључним питањима националне политике, али остајући увек свој, слободан и суверен.

Ми то поново можемо, због тога што  смо то већ једном као народ били, и због тога што се то налази дубоко у нама, никада ишчезло.

http://srpskanarodnapartija.rs/wp-content/uploads/2019/09/дневни-лист-Политика.jpg